недеља, 21. мај 2017.

Majke, čiviluci, cveće i svitci




Majka je čiviluk od cveća koji juri svice


Majka je čiviluk sa puno zakački      

Vratila sam se s puta.Tamo negde gledala sam se oči u oči sa bliskom smrću dragih ali i rođenjem novih ljudi. Po povratku zakačila mi se deca. A bogami i ja njima. Gledanje u oči sa ćerkom i grljenje sa sinom me duboko iznutra očisti  i smiri.

Onda je došao sledeći dan sa puno njihove energije i malo moje. Zatim još jedan novi kada smo od jutra  jurili za vremenom što se obično dešava kad ja želim da budem efikasna a osećam da to ne mogu.
Redovan boravak u  parkiću sa decom, beše ispunjen suprotnim krajevima - spolja mirna uz klackalice, izunutra u mešavini prispelih emocija sa puta i nekih koje sam ostavila kod kuće. Pogledah na mobilni, van sebe od unutaršnje buke, ne bi li me i pre dignutog pogleda dočekao komentar prolaznice, u hodu..”a dete na jednu klupu, a ona na drugu”..zakači se to u meni,  nije moralo, ali jeste..prvo osetih bes..a onda tugu…

Ovaj kao i svaki drugi isečak iz stvarnog života majke, podseća da je svaka majka mala teorija o emocijama i međuljudskim odnosima. Njen je posao da se uhvati u koštac sa raznim potrebama i svojim i tuđim emocijama, mogućim i nemogućim zahtevima, a tek željma...Majka poput čudnog čiviluka drži razne nespojive stvari istovremeno. Sve majke imaju svoje prečice kako to izvode.

Majke su profesionalno prijemčljive

Majka obično zna zašto plače njeno dete, šta ga je uplašilo kad stane i ukopa se, zašto se baš sad razbolelo, zašto se bacaka po podu. Ona mora da prati, gleda, oseti , vidi šta se dešava unutar njene dece i šta je to spolja što je izazvalo. Da bi to sve mogla ona stavlja po strani ono što je njoj lično na čiviluku, neposredno bitno i važno.

S druge strane, da bi znala kako i šta da mu da, ona mora sebe da zakači na taj unutrašnji čiviluk pun iskustva o davanju i primanju, potrebama i emocijama i njenim i tuđim.Bez toga njen odgovor postaje nestvaran, uniformisan, robotski. 

Ova vrsta “skidanja” i kačenja sa čiviluka nije algoritamska. Lako se zagubimo ili u svom ili u tuđem ili u tom premetanju sa jednog na drugi.

Poznata filozofkinja, Marta Nusbaum, govori o strahu od ranjivosti  koja  je nužan uslov svake humanosti.
“ Biti dobro ljudsko biće podrazumeva otvorenost prema svetu, sposobnost da verujemo u ono što je nepoznato i van naše kontrole a što može dovesti do toga da budemo izloženi ekstremnim okolnostima za koje nismo odgovorni.To  sve govori o jednom specifičnom preduslovu za humanost a on podrazumeva da više budemo nalik biljci nego dragulju; nešto što je prilično fragilno a baš zbog toga lepo. “

Cvet , verujem, biva cvet i u tome ga ne ometa to što nije dragulj. Čak i kada ga izudara grad, zgazi nepažljiva dečija noga ili uzbere neko nekom na dar. Um koji nas razdvaja od životinja, čini nas robom poređenja. 

Posle nekoliko “okrnjenosti” u svetu cveća mi često poželimo da smo dragulji. Neke zbog vrednosti koju oni imaju, neke zbog ophodenja drugih prema draguljima, neke zbog njihove tvrdoće. Tek osećajući se kao cvet, dešava se da nam dragulj biva sve privlačniji.

Jačina – anti virus protiv  ranjivosti

Svaka se na nešto zakači. Neka da treba da bude jaka i odrasla osoba, oslonac svojoj deci i ostarelim roditeljima. Neka da je njeno vreme prošlo, sad kad se odlučila za svoju decu, neka da voleti svoju decu znači “činiti sve za njih”..tek okrnjeni prevelikim očekivanjima koje ne možemo da zadovoljimo uđemo u proces otvrdnjavanja. 

“Zadebljanje” kože ide uz učenje da ne reagujemo, distanciramo se i gutamo lične emocije. Tako se zapravo  punimo raznim osećanjima, stanjima koje smo dobrano mimikrirali, obojili u crno, tako da ubedljivo deluje da to” nije ništa” a ono ispunjava veliki deo unutrašnjeg prostora. 

Malo po malom unutrašnji  prostor  postaje pretesan - zakrčen potrebama drugih koje želimo da zadovoljimo ali i ličnim stanjima koje ne želimo da vidimo, jer mislimo da smo tako dobre majke. Želeći da budemo dragocene, sve uz najviše i najčasnije ciljeve, gradimo u sebi"ojačanja" protiv novog talasa ranjivosti.

Nezgoda je u tome što pune” jačine” i svega onoga unutra – mi postajemo manje sposobne za čvrst ljudski odnos jer bivamo manje prisutne a time samo više “krive” jer smo u riziku da postanemo  majke koje nisu dovoljno vezane, a kada to jesmo osećamo majčinstvo kao misiju za koju nismo sposobne. Jedino što tako možemo je da u svojoj biti budemo tragične.

Odnosi kao mesto stalno novog radjanja

Boreći se sa sopstvenom ljudskošću često zaboravimo na onaj lepo deo a to je da i mi možemo da rastemo zajedno sa decom. Rastemo pletući odnos sa malim ljudima koji postaju malo po malo sve veći. Taj promenljiv a nadasve čvrst odnos me podseća na način na koji me je baba učila da pletem kad sam bila mala…”jedno svučeš, drugo nametneš” rekla bi ona objašanjavajući mi šta radi. Tako pletivo postaje sve veće i veće, rupe nema..osim ako se zabrojiš u pletućoj meditaciji “jedno smetneš, drugo nametneš na iglu”.

Jedan set zahteva, navika, obaveza, obojenosti odnosa, nas, drugih, zbacimo kao zmija košuljicu ne bi li ušli u nove koji daju vise mesta za rast i nama i našoj deci. To skidanje, bacanje košuljice daje slobodu za novi unutrašnji aražman.


To naravno nije kompjuterski algoritam - kad ovo – onda ovo tipa koji lagano teče sam od sebe. Promena je  mali proceses ranjavanja, čišćenja rane, zarastanja i skidanja  flastera u čast nove zdrave kože. Emocije su u tom procesu vodiči i čistači.

Emocije “čistači”  rana duše


Emocije jesu naši čistači. Poput dobrih bakterija u organizmu i one pomažu uspostavljanju zdravog balansa. Na žalost mi često, doživljavamo emocije kao prepreke. Optužujemo ih da su nas sprečile da uradimo ovo ili ono. U svojoj biti ono što je “krivo”nisu emocije nego sve ono što se u nama desi kada sprečimo emocije da slobodno teku  i “rade” svoj posao.

Kada napravimo branu “čvrstine” napravi se u nama nešto poput gnoja na  nepregledanoj, zapuštenoj, prljavoj  rani...a možda joj je trebalo samo malo vode i vazduha. No mi to ne znamo. Nismo gledali u tom pravcu.

Kada se dete povredi obično ne pokušavamo da zataškamo ranu, da joj “kažemo” da to nije ništa i pokrijemo je pantalonama. Češće, ja bih barem volela da verujem, pogledamo pa pregledamo ranu a onda sasvim obično i pribrano očistimo ranu nekad samo vodom, a nekad alkoholom. Nekad treba flaster, nekad ne. Nekad treba lekar da je pogleda, ušije, sredi.Nekad ne. Nekad je dovoljno da poljubimo i ona brzo zaraste.No svakako neki oblik čišćenja je neophodan. A da bi je očistili na potreban i adekvatan način moramo prvo da je vidimo i lepo bez panike a i bez prikrivanja pregledamo.

Emocije kao svici - nemirni, svetle put

Ako uspemo da ranu na duši udostojimo adekvatnog pregleda, a onda da pustimo emocije da deluju prema potrebi, dobićemo brzo jasnu listu prioriteta a onda i neophodni prvi korak i  pravac kretanja.

Međutim češće je, da zarad iluzije sigurnosti počnemo da gradimo svet prepun skretača pažnje – ozbiljnih,  važnih, nezaobilaznih, zadataka, vrednosti, navika i obaveza  koje neće da “trampe”svoje mesto u životnom toku. One, su nam vredne i velike jer mislimo da nam one, poput korena drvetu, daju snage i sigurnosti. 

Međutim kada promena zakuca na vrata, one su te koje je najpre ometaju. Deluju nam kao planine kroz koje nemamo snage da ukopamo put.

Emocije poput svitaca daju svetlo u mraku ovih velikih i nepomerljivih stvari. Da bi dobili snagu prvog koraka, moramo da letimo za svicima. Svici nisu ručna lampa mirno i pokorno u našim rukama. Svici lete..menjaju pravac, smer, pale se i gase..pa ako smo spremni da ih pratimo, tek kad je prođemo, shvatimo da je planina Nepomerljivih iza nas. Ukoliko nas njihova igra i životnost plaši, ostajemo da sedimo u svojoj tragediji i “bivamo jake”.


Нема коментара:

Постави коментар